|
||||||||||
|
|
|||||||||
|
|
||||||||||
|
"Ubrzo posle formulisanja Maršalovog plana, američki antisovjetizam je javno obelodanjen. Jula 1947. godine, visoki američki funkcioner u Ministarstvu spoljnih poslova Džordž Kenan inicirao je doktrinu "preprečavanja" (containement) komunizma, čiji je cilj bio "skraćivanje rejona sovjetske vlasti i sovjetskog uticaja". Ta doktrina pretočena je zatim i u zvaničnu politiku Sjedinjenih Američkih Država: borba protiv sovjetskog uticaja i svetskog komunizma postali su okosnica spoljne politike tih država. Iza doktrine o preprečavanju komunizma krila se težnja Sjedinjenih Američkih Država za svetskom ekspanzijom i hegemonijom. Ugledni američki državnici i političari to nimalo nisu krili. "Dok mi, i samo mi, vladamo atomskom bombom, mi možemo diktirati svoju politiku celom svetu", istakao je bivši predsednik SAD Herbert Huver. Završni akt militantnog antisovjetskog i antikomunističkog kursa bilo je stvaranje "Pakta severnog Atlantika". Zvanična obavest o stvaranju toga pakta bila je Deklaracija Ministarstva inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država, izdata pod zvučnim naslovom: "Izgradnja mira. Kolektivna bezbednost u oblasti severnog Atlantika", objavljena 14. januara 1948. godine. Ova inicijativa dobila je konačnu formu oko godinu dana kasnije i ozvaničena je "Ugovorom o Severnoatlantskom paktu", potpisanom u Vašingtonu 4. aprila 1949. godine — poznatim pod imenom NATO. U osnivačkom dokumentu pomenutog pakta kaže se: "Strane ugovornice potvrđuju svoju veru u ciljeve i načela Povelje Ujedinjenih nacija i u svoju želju da žive u miru sa svim narodima i svim vladama". One izjavljuju da su "rešene da štite slobodu, zajedničku baštinu i civilizaciju svojih naroda, koja je zasnovana na načelima demokratije, individualne slobode i vlasti zakona". Ugovorne strane su "rešene da ujedine svoje napore u cilju kolektivne odbrane i čuvanja mira i bezbednosti". Kao što se vidi, po formulacijama, Ugovor je potpuno u skladu sa ciljevima Ujedinjenih nacija. On je regionalan — odnosi se na severnoatlantsko područje. On je i striktno defanzivnog karaktera. Uprkos miroljubivim izjavama i dobronamernim ciljevima Pakta, Rusi su u njemu videli antisovjetsko i ekspanzionističko oruđe. Zato su odmah i vrlo oštro reagovali. Prvo zvanično reagovanje je ova Deklaracija, koja je objavljena na više stranih jezika, pa i na našem — u Temišvaru 1949. godine. Deklaracija predstavlja kritičko razmatranje i argumentovano pobijanje zapadne politike i ciljeva Severnoatlantskog pakta. Ona je dovoljno jasna tako da joj ne treba poseban komentar. Ali ona sadrži niz stavova i ocena koji zaslužuju da se posebno istaknu. Mi ćemo ovde ukazati na one koje su najaktuelnije. Prvi stav Deklaracije jeste da Pakt severnog Atlantika nije defanzivnog nego izrazito ofanzivnog karaktera — da je "agresivno oruđe anglo-američkog bloka u Evropi". Posebno se ističe da je taj savez "osnovan protiv Sovjetskog Saveza i država narodne demokratije". U Deklaraciji se ocenjuje i odnos Severnoatlantskog saveza i evropskih zemalja — naglašava se da on ima u vidu "učvršćenje i proširenje dominantnog uticaja u Evropi vodećih krugova Anglo-Amerikanaca i podjarmljenje spoljne i unutrašnje politike evropskih zemalja egoističkim krugovima tih zemalja". Bitna osobina Pakta se smatra da je to "američki plan za dominaciju svetom". U Deklaraciji se ističe da Severnoatlantski savez ne samo da nema "regionalni karakter" nego da "oličava zahteve dominaciji nekih sila nad celom zemaljskom kuglom". U Deklaraciji se ukazuje i na odnos Severnoatlantskog saveza prema nezavisnim zemljama — ističe da želi da "preuzme komandu nad što većim brojem država, lišavajući ih mogućnosti vođenja nezavisne spoljne i unutrašnje politike" i upotrebljavajući ih "kao pomoćno oružje za ostvarivanje njihovih agresivnih planova"." |
||||||||||
| Iz predgovora akademika Dragutina Lekovića | ||||||||||
 |
|
|
 |
 |
|
.jpg)
|
| Vojnik i država |
.jpg)
|
| Svetska politika |
.jpg)
|
| O Cincarima |
.jpg)
|
| Nikola Tesla |
Copyright © IGP Prometej Beograd 2006-2022