|
||||||||||
|
|
|||||||||
|
|
||||||||||
|
Ova knjiga predstavlja zbornik dokumenata o međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu. Ona sadrži radove eminentnih poznavalaca međunarodnog prava kao što su Konstantin Obradović, Vesna Rakić-Vodinelić i preminuli Vladan Vasilijević, urednik ovog izdanja. Knjiga razmatra sve aspekte ovog tribunala, kao što su njegove potrebe, razlozi postojanja i njegova opravdanost, ali i osporavanja samog tribunala. Govori se o problemu odgovornosti za povrede međunarodnog prava u oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Dat je prikaz pravila postupanja i dokazivanja, regulisanja pritvora lica koja čekaju na suđenje, kao i mnogih drugih dokumenata vezanih za nastajanje i funkcionisanje ovog krivičnog suda. U knjizi se nalaze zakoni mnogih zemalja koji se odnose na Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, kojim se reguliše odnos tih zemalja i njihovih pravosudnih sistema sa samim tribunalom. |
||||||||||
|
"Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju otpočeo je sa radom 18. novembra 1993. godine konstitutivnom sednicom održanom u svom stalnom sedištu u Hagu. Posle sprovedenih priprema i usvajanja dodatnih akata: Pravila o proceduri i dokazivanju, Uputstvo za dodeljivanje branioca, Pravila o pritvoru lica koja čekaju suđenje ili se žale Tribunalu ili su u drugim slučajevima pritvorena po nalogu suda, otvorene su i prve istrage. Tu je izvesno vreme bilo otvoreno i pitanje glavnog tužioca. Prvobitno izabrani tužilac Ramon Escovar - Salom iz Venecuele, ubrzo se povlači zbog visokog položaja koji je dobio u svojoj zemlji: ministar unutrašnjih poslova. Zamenjuje ga nakratko Graham Thomas Blewitt iz Australije. Na kraju i sa osetnim zakašnjenjem ovu dužnost preuzima ugledni južnoafrički sudija Richard Goldstone koji se istakao u borbi protiv aparthejda. To nesređeno stanje bitno je usporilo celokupnu delatnost Tribunala i naročito tužilaštva. I inače delatnosti Tribunala otpočinju sa zapaženim nedoumicama i nevericama u konačan ishod. Razlog je krajnja neizvesnost o njegovim realnim mogućnostima, stvorena pre svega, ponašanjem neposrednih učesnika u oružanim sukobima koji su podstakli najniže strasti i nasilje pretvorili i glavno sredstvo svoje politike nacionalne, rasne i verske mržnje. Zanimljivo je podsetiti se reči Ch. Bassiounia u razgovoru za Le Monde. On je govorio o veoma tamnim horizontima kada je reč o misiji Tribunala. Dodao je, takođe, da, ukoliko bi se do mira došlo na neki drugi način, onda treba zaboraviti da je Tribunal uopšte bio osnivan (Le Monde, 17 novembre 1993). Da li se to može tumačiti kao dokaz da je krivičnopravna intervencija, objektivna i dosledna, drukčija ne bi mogla ni da bude, niti je bila od Rezolucije Saveta bezbednosti br. 780 (1992), služila isključivo ozbiljnom naporu da se rat prekine u uslovima bezumlja neodgovornih predvodnika novonastalih država u bivšoj Jugoslaviji i da nije posebno usmeravana prema bilo kojoj sukobljenoj strani? Verovatno će vreme koje nije daleko dati najbolji odgovor na ovo pitanje. Ipak, možda se već i u ovom trenutku može nazreti da je to tako. Uprkos ogromnim teškoćama i velikom naporu da se njegov rad parališe, naročito u SR Jugoslaviji i Hrvatskoj, stavljanjem politike ispred i iznad postulata prava, pravde i morala, Tribunal je počeo da deluje iznenađujuće efikasno. Ispoljio je i najviši stepen samostalnosti. Pokušaji da se dođe do mira koji su učinjeni na konferenciji u Dejtonu moraju u punoj meri da računaju i sa konačnim rešenjima vezanim za utvrđivanje pojedinačne krivice glavnih vinovnika verovatno najtežeg zločina s kojim je svet suočen u drugoj polovini XX veka, pa i jednog od najtežih uopšte. Ima li mesta da se i pretpostavi da bi se svetski moćnici u čijoj režiji se priprema budući sporazum o miru i novom državnom uređenju Bosne i Hercegovine oglušili o upozorenje tužioca Goldstone-a da "sporazum ne sme da uključi amnestiju za optužene." Kako je rekao: "Koji to političari imaju moralno, zakonsko ili političko pravo da oproste optuženima za genocid i zločine protiv desetina hiljada ljudi, ne pitajući žrtve. To je užasno." (Naša borba, 15. novembra 1995, str. 1). Dodatno, Tribunal u Hagu, prebrodivši krize u kojima se, bez svojih grešaka, našao, postaje deo potvrđene prakse očuvanja mira saglasno Povelji UN. Posle usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti br. 955 od 8. novembra 1994. godine o osnivanju suda za Ruandu čini se da nema mesta za sumnje u vezi s tim (Tomushat 1994:237). U tom smislu se dalje relativizuje vrednost ranijih osporavanja pravovaljanosti postupka osnivanja Tribunala u Hagu, polazeći od činjenica da sudstvo nije zaživelo u nekim drugim situacijama (Koreja, Vijetnam, Irak itd), koje nikada nisu ni bile uverljive (Ruben, 1993). "Pravni temelji na kojima počiva odluka o osnivanju Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju su bili veoma sporni među stručnjacima. Prednjačila je grupa jugoslovenskih stručnjaka bliska vlastima koja nije birala sredstva, sva izuzev zaista pravnih, da dokaže da je Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 827 (1993) prekršeno međunarodno pravo. Jednostavno se želelo da se unapred obezvredi napor koji je činjen od strane svetske zajednice da se potisne pitanje krivične odgovornosti počinilaca teških povreda Haškog i Ženevskog prava i ostavljanjem prostora za eventualno opstajanje nepravne, političke teze o kolektivnoj odgovornosti naroda, čime se štite pojedinci ne samo neposredni izvršioci zločina, već pre svega naredbodavci i podstrekači. Ovakva mišljenja su se javljala i na drugim stranama, ali nikada ne na taj način i u toj meri isključiva. Više su bila okrenuta oprezu u situaciji kada nastaje ili, bolje reći, obnavlja se praksa, vaspostavljanja i zaštite mira uz pomoć krivičnopravne intervencije (Williams, Caminos 1993; Chose 1993; Samaruga 1992). Te nedoumice, iskazane u tom smislu, tim pre su razumljive ako se ima u vidu da gotovo poluvekovno traganje za stalnim ustanovama i mehanizmima međunarodnog krivičnog sudstva nije dalo završne rezultate. Vredno je podsetiti se da su ovakva shvatanja u jugoslovenskoj "teoriji" veoma često tendenciozno tumačena u skladu sa trenutnim potrebama politike i netačno. Zloupotrebljavana su da bi se obezvredila ideja stvaranja ad hoc Tribunala (Avramov 1994:488-489; Kokolj 1995:17-18). Suprotni stavovi kojih je bilo mnogo više, što znači da su bez većih rezervi podržavali rešenja oko Tribunala, retko su bili predmet pažnje ovih stručnjaka ili su opet, kod njih izazivali izlive najbesmislenijih i u maniru ulice iskazanih ocena (Avramov 1994:491). Neistine nespojive sa profesionalnom etikom i stručnošću takođe su besprimerni postupak kojim se služe "vodeći" jugoslovenski "stručnjaci". (Kokolj 1995:68-69). Otuda možda i okolnost da za delatnosti poznavalaca međunarodnog krivičnog, a pogotovu ratnog i humanitarnog, prava u Jugoslaviji koji su od početka realno procenjivali tok događaja i neophodnost međunarodnopravne krivične intervencije u cilju vaspostavljanja i zaštite mira na bivšem jugoslovenskom prostoru manje zna domaća stručna i laička javnost, nego svetska. Odnos obrnut onome koji se tiče besomučnog i neobrazloženog osporavanja Tribunala. Zbog tog odnosa trpe nesagledive štete: jugoslovenska (srpsko/crnogorska) država, građani te države, pojedinačno ili kao grupa, jugoslovenska nauka i praksa u oblasti krivičnog prava." |
||||||||||
|
dr Vladan A. Vasilijević, godine 1996. |
||||||||||
 |
|
|
 |
  |
|
.jpg)
|
| Reforme Evropske Unije |
.jpg)
|
| Svetska politika |
Copyright © IGP Prometej Beograd 2006-2022