|
||||||||||
|
|
|||||||||
|
|
||||||||||
|
"Šta sve nije pisano o Branku koji je uoči tragičnog nestanka u očajanju zbog predstojeće egzekucije zavapio "Sada reči traže moju glavu". A zatim u svojim analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti a ne saznati! Šta saznati? Svetlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuće, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?.." U vrhunskom, analitičnom eseju Orfejsko zaveštanje Alena Boskea, posvećenog prijatelju - francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto pisao o funkciji poetskih reči ("Pesma je dobra ako je pesnik izlišan", "Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan"), a onda dodaje: "Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo. To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove". Onda, Branko ističe gorku istinu: "Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..." Sećanja na prvi susret s Brankom započinju 1954. godine. Bila je kasna jesen. Staze najlepšeg parka - Kalemegdana, prekrilo je žuto već sparušeno lišće. Preko puta parka, najčešće smo sedeli u čitaonici Narodne biblioteke otkrivajući u ono totalitarno vreme nepodobne međuratne pesnike Crnjanskog, Rastka Petrovića, Pandurovića... "Jesen i život bez smisla" - ponavljali bismo magičnu rečenicu Crnjanskog kojom je započeo svoj Dnevnik o Čarnojeviću. A za nas, tada u najboljim godinama, i pored svih nedaća i siromaštva život je imao smisla jer smo verovali u bolje sutra. Hteli smo mnogo mada nam je život pod ideološkom stegom pružao malo. Naša skromna generacija, koju su nazivali s pravom "preskočenom", jer za razliku od dece prvoboraca ili žrtava fašističkog terora, mogućnosti za napredovanje bile su nam minimalne. Isto nam se pisalo ako nismo bili moralno-politički podobni ili "organizovani", odbijali da pristupimo članstvu Partije u želji da budemo izvan svakih stega i tuđeg odlučivanja. Iz tog razloga zadovoljavali bismo se tzv. malim, običnim stvarima. Jedna od takvih bila je posle predavanja na fakultetu u čitaonici Narodne biblioteke i šetnje po susednom parku Kalemegdan ili između bedema Beogradske tvrđave. I upravo kada sam sa prijateljem-pesnikom Miodragom Mladenovićem seo na jednu klupu blizu Rosandićeve fontane da se odmorimo, naišao je meni nepoznat mladić s natučenim šeširom na čelu u crnom, dugačkom kaputu, kojeg Mile pozdravljajući oslovi imitirajući južnosrbijanski govor: -Gle, iz Niš stiže genijalni gospodin Balzak! Crnomanjast mladić s tanušnim brčićima i živim, prodornim pogledom, prstima je prihvatio široki obod šešira, i skidajući ga pomalo teatralno, nakloni se k Miletu, pa s nišlijskim naglaskom reče: - Bre, bre, rode moj, što se čudiš, Mile! Jeste, ovde stiže Branko zvani Balzak iz Niš, ali zapamti da on nije ko ti šabačka čivija. Ako baš hoćeš da se istakneš poznavanjem mog niškog nadimka, moraš zapamtiti i za potomstvo zabeležiti da sadašnji drug Balzak neće pisati Ljudsku komediju nego Ljudsku tragediju. A za nju dovoljno je pogledati kako životinjarimo... Posle upoznavanja sa mnom Branko je seo na klupu i rezignirano počeo da priča da "gorkijevskog" materijala ima na gotovo svakom koraku, ali da predratni nadrealisti, sinovi ranije buržoazije i bogataša, i danas zauzimaju najbolja mesta u društvu žareći i paleći i u oblasti kulture…" |
||||||||||
|
Kosta Dimitrijević |
||||||||||
 |
|
|
 |
  |
|
.jpg)
|
| Srbi U Dalmaciji |
.jpg)
|
| O Cincarima |
.jpg)
|
| Svetska politika |
.jpg)
|
| Vojnik i država |
Copyright © IGP Prometej Beograd 2006-2022